Želje.

Mislim da kao mala nikad nisam imala neku želju. Kad su se moji razveli sve želje su jednostavno nestale. Nikada nisam poznavala osećaj da nešto jedva čekaš i jedva želiš. Sve do sad. Do pre par godina. Mada iz ovog ugla mislim da je opasna to stvar. Obuzme vam celo srce i telo. Misli su 24h ka tome okrenute. A kad ne mislite na to onda to sanjate. Čekate. I čekate. Kada duvate svećice mislite na tu želju iz godine u godinu. Kada uhvatite trepavicu na njegovom obrazu. Kada vidite zvezdu padalica. Ili kada naiđete na osušeni maslačka pa dunete i pomislite na ono što vam kuca u srcu. Na ostvarenje svoje najveće želje čekam već skoro, pa dve i evo ulazimo u treću godinu. Želja koju želim je dom,osećaj sigurnosti i početak zajedničko života sa nekim koga volim beskrajno i bez rezerve 8 godina.
Juče sam čula jednu rečenicu,ne znam da li ću je baš najbolje preneti:"Kad nešto svim srcem želite, vi celim svojim bićem vibrirarte da to nemate!", iste sekunde sam krenula da plačem. Ne znam dal ste nekad čuli, pročitali nešto što vas do srži pogodi. Jer sam tog trenutka shvatila da ja zaista samoj sebi vibriram da to što želim nemam. Mogu tek onda misliti kako drugima izgledam ili vibriram. Verovatno ko neka ludača. Koja non stop priča o tome i vapi za tim što nema. Ludača koja svako veče zaspi sa jednom željom u srcu i isčekuje dan da se to o čemu mašta, sanja i moli, ostvari. Svi mi govore da se strpim a srce hoće da izgori od čekanja i nestepljenja. Jer iskreno čekanje i strpljenje nisu u mom DNK kodu. 
I postoji taj jedan mali problem. Želje su čudna stvar. Ne dolaze nam onda kad ih svim srcem želimo,već onda kad one misle da je pravo vreme za to.